NEPOTREBNO ZNANJE

Pronadji kajsiju!


Kada pronadjete kajsiju na slici, zapitajte se makar na kratko, šta je prvo nastalo? Nebo i zemlja i svetlost ili Bog stvori prvo čoveka na svoju sliku i priliku pa onda sve ostalo? Da li je prvo nastala kruška ili savršen oblik ženskog tela koji se Tvorcu toliko svideo da je počeo kasnije da pravi voće po tom modelu (kruške, kajsije kao u ovom slučaju, jabuke "kao grudi devojačke") Ko će ga znati? Bilo kako bilo, ja izgleda opet hulim!

Kako je moguće???

Ljudi povredjuju ljude. Često nenamerno i često one koje puno vole. Nekada "izvini" nije dovoljno. Nekada je to pogled koji pripada samo onom koga volimo. Nekada je suza. Nekada poklanjamo i cveće. Ja ga retko poklanjam. Ne zato što ne volim da ubijem da bi nekome bilo lepo (pa to radi moj mesar svaki dan za mene), jednostavno više volim da ga fotografišem. I ponekad pomislim šta ono tada misli (vidi se uticaj knjige Tajni život biljaka na mene). I, da li se ove dve magnolije svadjaju, vole ili su sasvim nezainteresovane jedna za drugu.
Kao ljudi...

Bio sam na sahrani prijatelju pre neki dan. Dobro, nismo bas bili prijatelji, više poznanici preko mog brata, ali mi je pokojnik bio dragi lik. Zašto to pričam? On nije voleo „crnorisce“, „nindže“, jednom rečju sveštenike – na sahrani nije bio nijedan. Bila je muzika koja me uvek više rastuži od besmislenog, uvek istog, pojanja popovskoga. Reći ćete, možda, da je i muzika uvek ista, ali ona nosi drugačiji, vanvremenski, emotivni naboj. Bio sam tužan. Delom zbog njegove prerane smrti, delom zbog sebe, svojih razmišljanja i strahova. Kao i uvek na sahranama. I čudio se koliko je malo vere u nama. One prave. Foliramo se. „Neka bude volja tvoja!“ ... nije nego! Da je to tako, ne bi bilo suza na groblju, a sve bi to bio samo privremeni rastanak u stilu „... Stipe, naruči piće, dolazimo ...“. Jer, šta je 10 ili 100 ili 1000 godina do ponovnog susreta, u odnosu na večnost i bezvremenost večnog života kome se nadamo živeći svoje živote? zašto se ne prihvati volja njegova? Ako toliko verujemo da ON ima odozgo bolji pregled, kako može sektaška budala, opisana u prethodnom postu, da mi kaže da je moja desetogodišnja bratanica umrla „da bi se kao bezgrešna duša molila za nas pred prestoljem Gospodnjim“. Čemu njena molba, čemu žrtva, ako ON već sve zna i u svojoj ljubavi ogromnoj oprašta? Priznajem, da, iako sebe vernikom smatram, to nikako ne razumem – a čim se do želje za razumevanjem dodje, vera nestaje.

Oprosti mi, Gospode, ako ne spoznajem to o čemu pričam i nadahni me razumevanjem! Ili, barem, ukloni od mene budale koje te prostituišu govoreći tvoje ime uzalud (mogli su bar to da nauče), a čuvaj one koje volim! Amin.

Borhes (Buenos Aires, 31. 10. 1960)

Danas me je baš "izdigao" jedan kolega, pravoslavno zadojen. Reč je bila o tome, da pošto je početak Uskršnjeg posta, iz naših usta samo blage i čiste misli. Nemam ja ništa protiv toga kada to kaže neko čiste duše (ne bojte se, neću opet o mojoj babi) i nemam ja ništa protiv vere generalno ali, … Pitao sam ga da li mu ja možda ličim na kanalizacioni kolektor, da kada neko izlije razna verbalna i druga govna na mene, ja to sve pročistim i iz sebe izbacim vodu koja direktno može da se flašira. Posebno kada to rade budalaste kolege.
I krenu reč o veri … Nisam čitao knjigu Davinčijev kod kao ni odgovor na nju, priznajem da sam tanak sa Biblijom, ali cela priča može da se piše i ovako: dvanaest lica, zanatlija, većinom nezaposlenih, predvodjenih ideologom neformalnog izgleda i ponašanja, izvršilo je udruživanje radi subverzivnih i rušilačkih delatnosti u cilju obaranja najmoćnije imperije koja je postojala na Zemlji. Ikada. Rimskog carstva. Pošto im je vodja razapet (u to vreme uobičajena kazna koju si izricale maltene sudije za prekršaje), oni ga maknu iz groba i uz pomoć par labilnih osoba i, verovatno, halucinogena, proglase levitaciju uz razvijanje III kosmičke brzine i napuštanja gravitacije Zemlje. Ostalo je istorija. Oduzmite taj lift, nestaće hrišćanstva. Oduzmite hrišćanstvo, nastaće haos. Jer, svi se nekako dobro snalazimo do rodjenja, čak i sa bezgrešnim začećem (ima nešto o tome u biologiji – partenogeneza, šta li?), ali nam vera slabi kod uskrsnuća. Daleko od toga da sam protiv lifta ali ... Sve postaje stvar ugla gledanja. Kao u kaleidoskopu ili na onim slikama gde promena ugla gledanja menja izgled slike. Možda ćete reći da hulim (nikako mi nije namera, kao ni da ismejavam), ali zašto bi dvadesetak vrhunski obrazovanih ljudi pre desetak godina, u Švajcarskoj, izvršilo masovno samoubistvo, u tačno odredjeno vreme (matematički proračunato), sa verom da će im se duše vinuti u rep Halejeve komete koju čine milioni svemirskih brodova? (O tome je svojevremeno u NIN-u pisao moj omiljeni novinarski lik Dragan Jovanović) Jedini logični odgovor je: zbog vere. Da li je njihova manje vredna?
Poruka? Nema je – jednostavno neka svako izvuče svoju.

„Sačuvaj me, Bože, nevidjene bede!“, govorila je moja pokojna baba. Više puta sam je pitao šta podrazumeva pod tim i uvek dobio isto objašnjenje da je to neopisivo, baš zato što se nikada nije desilo! Taj, čini mi se, specifično srpski, strah od novog (dobro, u ovom slučaju je beda, ali ...) možda se najbolje očituje u važećoj basni (koja je politička Biblija nebeske Srbije) da su bolje stare vaške (koje su se već napile krvi), nego neko nov koga još ne znamo, ali je sigurno nova, žedna vaška.
Juce je bilo lepo na izletu. Sunce je sijalo, dan je bio topao. Iako pritisnuta snegom, okovana zimom, zemlja je mirisala na proleće. Srbija je bila bremenita pitanjima na koja će, na žalost, odgovore davati naši unuci. Mi smo se puno smejali. A šta bi se promenilo i da nismo. Tako se ovde živi. Kontrasti. Jedino ovde se, na rodjenju, krštenju, svadbi ili ispraćaju u vojsku može čuti Janičar ili Ako umram il' zaginam. Jedino ovde komliment za nečiju sposobnost glasi: „Mamu ti je..m, baš si lopuža!“ Jedino ovde ...

Napade me onomad jedan humanoid u kulturnoj ustanovi (mesto pominjem, jer sam u samoodbrani bio neuobičajeno blag) da se uvlačim Generalnom u sindikalnim novinama? Iako sam uvek radostan kada upoznam ljude koji znaju da čitaju, a skoro ushićen kada to znanje koriste da čitaju nešto što ja napišem, njegovo verbalno defeciranje ne bi imalo svrhe pominjati, (mučenik se ni u svoj posao nije mnogo mešao, da bih ga ozbiljno shvatio kada je pokušao da me uči kako da radim moj), da mi je nije pala na pamet jedna cinična replika iz filma: „Mišljenje je kao dupe, svako ga ima!“ Filozof je, za neupućene, Hari Kalahan, poznatiji kao inspektor Prljavi Hari – lik iz istoimenog filmskog serijala. Dopustite mi, da kao neko ko se profesionalno bavi telom, tu misao malo elaboriram. Ako produžimo paralelu, mišljenje, kao i dupe uostalom, nije dovoljno samo imati, treba ga znati istaći, pokazati ga uverljivim i privlačnim, treba ga znati braniti i na kraju, ali ne najmanje važno, treba znati sakriti njegove manjkavosti (postiže se šarmom, duhovitošću i inteligencijom). Ovo poslednje posebno dolazi do izražaja kada je (mišljenje) zasnovano na ad hoc potrebi da se nadje krivac za dogadjaje uzrokovane ličnom nesposobnošću, a nema se barem jedna od tri neophodne osobine iz zagrade! Mislite o tome!

Razum i osećajnost? Tao i fizika? Verujete li da, ako neko umoči prst u njujorkški zaliv, neko drugi to mora da oseti u Boki. Ne može? Razum kaže daje sve to jedan Okean i da se talas, bilo koje prirode da je, prostire svuda – Osećajnost je ta koja koči celu stvar. Paradoksno! Jer zaboga, kada hoćemo da uvredimo nekoga ko ne deli naše snove, koristimo glupavi izraz „suviše je racionalan“! Ja bih rekao da je premalo racionalan! Zašto smo toliko neosetljivi na titraje drugih ljudi? Da li nemamo receptore ili smo ih jednostavno isključili kroz evoluciju u borbi za bolju i suvlju pećinu, više zemlje, prelazak u grad, više novca, brži auto? Sklonost ka mističnom i natprirodnom čemu sam i sam sklon prosto dodje smešna prema fizici, naravno kvantnoj, koja za sve to zna i, čak ima i poneku formulu za izračunavanje. Malo ljudi zna ono što je i fizičaru amateru, poput mene, jasno – analogno je preciznije od digitalnog, jer od 0 do 1 ima beskonačno mnogo vrednosti! Opet su neprecizni naši instrumenti tj. Osećajnost. Ili je podeok mali ili je kazaljka debela! Digitalno je samo uredjeno - jasni koraci zarobljene misli. I, činjenica je da je haos bogatiji od reda, bogatiji u mogućnostima. Mi se često plašimo mogućnosti, jer ne znamo šta bi sa njima. Prokleta mogućnost izbora!

Čuvajte se lepih dana. Loše stvari se dešavaju baš u tim divnim danima. Možda je to zbog činjenice da uvek kada ste srećni postajete neoprezni. Čuvajte se zacrtanih planova. Vaša pažnja je usredsredjena na plan, i to je trenutak kada stvari počinju da se dogadjaju van vašeg vidokruga. – (Crvena soba, Niki Frenč).

Baš se nešto pitam: “Šta, za ime Boga miloga, ja tražim ovde?” OK, Shaman, mi je dao drogu Blog (ja sam njega, nekada davno, uveo u cyber svet, kada sam se “skidao” sa chat-ova) i sada smo 1:1 i tako je počelo. Nisam toliki egomanijak, da mislim da me 1000000000000000 ljudi čita i razmišlja o meni. Ne mislim ni da je ovo moja poruka u boci koju će neko, miljama dalek, pročitati i zavibrirati isto kao i ja. Pričam o svemu sa drugarima, prijateljima, cesto i sa ženom (dobro, sa njom bas ne svaki mesec, ali ...), sa majkom se svadjam najviše dvaput nedeljno, čak me i moje dvoje dece (sin 14, kćer 11) razumeju (barem tri puta godišnje). Jednom rečju – sasvim normalna osoba. Ipak, dolazim ovde.

Jednom mi je drugar rekao da su komjuteri i Net igračke za autističnu decu.
Šta mislite o tome???

Ja lično ne mislim tako, čak ne mislim ni da je to bas toliko nestvaran svet jer se iza svakog nick-a krije neka priča, manje ili više interesantna da se ispriča. I predstavlja stvarni život, samo ubrzan i oslobodjen straha. Govorim samo o chatovima, forumima, blogovima i inim sličnostima, jer o koristima Net-a kao izvoru informacija ne treba trošiti reči.

Odlutah, a počeo sam o svom blogu. Voleo bih da ga sredim sa sve brojanjem posetioca, linkovanjem sa slikom, itd., ali ne znam – četrdeset i nije bas neko doba da se bude haker.

“Prestar za rock’n’roll, premlad da umre” reči su pesme Jetro Tull – a.

- Mačkice, reče ona, reci mi, molim te, kojim putem bih mogla odavde da izadjem?
- To zavisi od toga gde želiš da stigneš, odgovori maca
Alisa u zemlji čuda, Luis Kerol